Bi­ste pro­fe­so­ra Ra­do­mi­ra Lu­ki­ća i Mi­ha­i­la Đu­ri­ća ot­kri­ve­ne su is­pred Prav­nog fa­kul­te­ta be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, kao po­u­ka ku­da tre­ba da ide prav­na mi­sao, ali i opo­me­na da se vi­še ne po­no­ve za­tvo­r­ske ka­zne za in­te­lek­tu­al­ce i aka­de­mi­ke zbog iz­go­vo­re­nog i na­pi­sa­nog.
– Srp­ski aka­de­mi­ci, no­si­o­ci prav­ne i dru­štve­ne mi­sli, za­slu­žu­ju da bu­du ov­dje, po­red bu­du­ćih mla­dih prav­ni­ka – po­ru­čio je mi­ni­star pro­svje­te Sr­bi­je Mla­den Šar­če­vić na sve­ča­no­sti u Ta­šmaj­dan­skom par­ku.
De­kan Prav­nog fa­kul­te­ta Si­ma Avra­mo­vić re­kao je da se po­sta­vlja­njem bi­sta vra­ća dug pro­fe­so­ri­ma, aka­de­mi­ci­ma – Lu­ki­ću, ko­ji je bio pre­da­vač ge­ne­ra­ci­ja­ma stu­de­na­ta, i Đu­ri­ću ko­ji je za­vr­šio u za­tvo­ru zbog mi­sli iz­re­če­ne na Prav­nom fa­kul­te­tu.
– Đu­rić je 1971. go­di­ne, dva­de­set go­di­na pri­je pred­ska­zao ras­pad Ju­go­sla­vi­je – pod­sje­tio je Avra­mo­vić.
Pro­fe­sor Ra­do­mir Lu­kić ro­đen je u skrom­noj se­ljač­koj po­ro­di­ci. Di­plo­mi­rao je na Prav­nom fa­kul­te­tu 1937. go­di­ne, na ko­ji je, po sop­stve­noj pri­či, do­la­zio sa­mo na is­pi­te jer ni­je imao nov­ca. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je dok­to­ri­rao je na Sor­bo­ni u srp­skoj, šu­ma­dij­skoj, na­rod­noj no­šnji, što je iza­zva­lo ču­đe­nje čla­no­va ko­mi­si­je. Pred po­če­tak Dru­gog svjet­skog ra­ta iza­bran je za do­cen­ta na Prav­nom fa­kul­te­tu be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Bio je pre­da­vač u Gre­no­blu, Pa­ri­zu, Ni­ci, Var­ša­vi, Mo­skvi i Kel­nu. U SA­NU je pri­mljen 1971. go­di­ne kao do­pi­sni član. Ra­do­mir D. Lu­kić je na­pi­sao pr­vi ju­go­slo­ven­ski udž­be­nik so­ci­o­lo­gi­je.
Pro­fe­sor Mi­ha­i­lo Đu­rić bio je je­dan od naj­ve­ćih srp­skih fi­lo­zo­fa i so­ci­o­lo­ga, pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta i član SA­NU. Pre­da­vao je Isto­ri­ju po­li­tič­kih te­o­ri­ja, Op­štu so­ci­o­lo­gi­ju i Me­to­do­lo­gi­ju dru­štve­nih na­u­ka. Uda­ljen je sa uni­ver­zi­te­ta, sud­ski je go­njen i osu­đen na dvi­je go­di­ne stro­gog za­tvo­ra zbog go­vo­ra odr­ža­nog 18. mar­ta 1971. u ve­zi sa ustav­nim amand­ma­ni­ma, ka­sni­je ob­ja­vlje­nog u Ana­li­ma Prav­nog fa­kul­te­ta pod na­zi­vom „Smi­šlje­ne slut­nje” i tek­stu „Ka­men raz­do­ra”. U pr­vom član­ku Đu­rić upo­zo­ra­va da je Ju­go­sla­vi­ja već prak­tič­no raz­bi­je­na amand­ma­ni­ma od 1971. go­di­ne, da je na­ci­o­na­li­zam uve­li­ko za­hva­tio ze­mlju i da Sr­bi ovim raz­bi­ja­njem ima­ju da iz­gu­be na­ro­či­to mno­go zbog svog pri­su­stva u dru­gim re­pu­bli­ka­ma. Is­ti­ču­ći da Ju­go­sla­vi­ja po­sta­je sa­mo ge­o­graf­ski po­jam, na či­jem se tlu pod ma­skom do­sled­nog raz­vi­ja­nja rav­no­prav­no­sti iz­me­đu na­ro­da us­po­sta­vlja ne­ko­li­ko ne­za­vi­snih, čak i me­đu­sob­no su­prot­sta­vlje­nih na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, prof. Đu­rić 1971. go­di­ne je go­vo­rio: „Tre­ba od­mah re­ći da pred­lo­že­na ustav­na pro­mje­na iz osno­va mi­je­nja ka­rak­ter do­sa­da­šnje dr­žav­ne za­jed­ni­ce ju­go­slo­ven­skih na­ro­da. Ili tač­ni­je: tom pro­mje­nom se, u stva­ri, od­ba­cu­je sa­ma ide­ja jed­ne ta­kve dr­žav­ne za­jed­ni­ce. Uko­li­ko ne­što još i osta­je od nje, to je sa­mo za­to da bi­smo u sle­de­ćoj, ta­ko­zva­noj dru­goj fa­zi pro­me­ne ima­li šta da pri­ve­de­mo kra­ju”.
U „Ka­me­nu raz­do­ra”, za­jed­no sa mno­go­bro­jim jav­nim lič­no­sti­ma, Đu­rić osu­đu­je ru­še­nje Nje­go­še­ve grob­ne ka­pe­le na Lov­će­nu ko­je je ta­da­šnja cr­no­gor­ska vlast pred­u­ze­la. Mno­go­broj­ne jav­ne lič­no­sti iz ze­mlje i svi­je­ta, me­đu ko­ji­ma i nje­mač­ki fi­lo­zof Ernst Bloh, pro­te­sto­va­le su pro­tiv sud­skog pro­ce­sa pro­fe­so­ru Đu­ri­ću.M.Nj.